1.35Kpregleda
Prije osamdeset godina, 26. maja 1938, održana je ogromna svečanost na jednoj livadi duboko u provinciji Donje Saksonije: „Firer“ je lično položio kamen-temeljac za novu fabriku Volkswagena, „narodnog vozila“.
Mnogo toga je već rečeno o odnosima dva čovjeka u ogromnom, zajedničkom projektu: Adolfu Hitleru i Ferdinandu Poršeu, konstruktoru prvog Volkswagena – narodnog vozila. „Na tom projektu pronašla su se dva čovjeka koji su jedan drugom odgovarali“, smatra i istoričar Volfram Pita, profesor moderne istorije na univerzitetu Štutgart.
Jer genijalni inženjer Porše bio je poznat po jednoj svojoj mani: nikada nije bio u potpunosti zadovoljan svojim izumom. Tako su i u Daimleru gdje je radio prije toga, prvo bili srećni zbog toga što on radi za njih – ali su bili još srećniji kad su ga se riješili (naravno uz bogatu otpremninu). Izgledalo je kao da nema tog novca koji Porše ne može da potroši za razvoj i kreiranje novih projekata koji, iako se danas misli drugačije, nisu baš uvijek funkcionisali.
Zaljubljenik u automobile (iako nikada nije imao vozačku dozvolu), Adolf Hitler je imao drugi problem: „Hitleru je bio potreban kreativac kako bi konstruisao malo vozilo koje će moći da se proizvodi u ogromnim serijama“, kaže Pita. U svojim megalomanskim idejama, „firer“ nije želio da se zamara „banalnim“ problemima kao što je novac. I tu se onda pojavio taj inženjer: „Poršeu je pak bio potreban politički nalogodavac koji bi mu omogućio da konstruiše bez obzira na moguće troškove“, sažima profesor.
Nova fabrika na livadi
Za naciste je „narodno vozilo“ bilo više od pukog automobila: zbog autoputeva koji su se gradili kroz Njemačku i običnim građanima je bio potreban automobil. Tu „motorizaciju naroda“ Hitler je najavio samo par nedelja nakon preuzimanja vlasti 1933, a već sledeće godine Poršeu je dodijeljen zadatak da konstruiše takav automobil. Organizator svega bila je nacistička organizacija za snabdijevanje radnika „Snaga kroz radost“ (Kraft durch Freude) koja se o građanima brinula i ideološki, ali i za njihov odmor, tako što je organizovala ljetovanja, gradila radnička odmarališta, a onda i radila na razvoju putničkog automobila za vjerne podanike „Rajha“.
Sa uplatama za kupovinu automobila počelo se gotovo odmah nakon što je Porše 1935. Hitleru predstavio prototip Volkswagena (tek nakon rata, šezdesetih godina, ti ljudi će konačno dobiti dio svog novca nazad). Za takav megalomanski projekt bilo je potrebno sagraditi i novu fabriku i tako je prije 80 godina za nju položen kamen-temeljac.
Tada još uvijek livada usred ničega bila je bogato okićena nacističkim zastavama i tribinama za goste i zvanice. Rašireno je mišljenje da je Wolfsburg, grad koji je kasnije nikao oko te fabrike, dobio ime po Hitlerovom psu Wolfu (vuk). To nije tačno: ime Wolfsburg spominje se još 1302. Kao naziv za obližnje utvrđenje koje će se u stlizovanoj formi naći i na grbu tog grada – a i između ostalog i na volanu prvi poslijeratnih Buba.
„Podesno i za vojne svrhe“
Mjesto za podizanje fabrike odlično je odabrano – ono se nalazi praktično u geografskom centru tadašnjeg „Rajha, na tzv. Mitelandkanalu, rječnoj poveznici rijeka Labe i Vezera. Tu je i željeznička trasa koja Berlin povezuje s Rurskom oblašću i tamošnjim čeličanama, a kroz njega vodi i autoput od Berlina ka Hanoveru. Region je bio rijetko naseljen, tako da nije bio veliki problem doći do ogromnog zemljišta za buduću fabriku.
Hitleru je, naravno, dok je 1938. polagao kamen-temeljac, prije svega bio na pameti rat i razaranje, a ne izgradnja. Nema sumnje da je i Ferdinand Porše znao za te planove: u jednom njegovom ekspozeu o budućem vozilu iz 1934. on nacistima najavljuje da „narodni automobil neće biti podesan samo kao privatno putničko vozilo, već bi to trebalo da bude i transportno vozilo za određene vojne svrhe“.
To je bila sudbina i fabrike u Wolfsburgu tokom rata: u jednom manjem dijelu fabrike proizvodila su se vojna, terenska vozila, a drugi, veći dio fabrike, koja je trebalo da bude najveća i najmodernija u Evropi tog doba, – uopšte nije bio gotov. Kasnije su se tamo radili djelovi za nacistički raketni program, ali pošto su sirovine bile dragocjene, mnogo toga se proizvodilo – od drveta!
Odakle mu ime?
Nakon rata Wolfsburg se našao u britanskoj okupacionoj zoni. Ostao je zabilježen odgovor privrednih izaslanika Velike Britanije kojima je fabrika Volkswagen nedovršena i dobrim dijelom uništena fabrika ponuđena kao ratna reparacija: „Hvala, ali ne hvala“. Volkswagen je tako ponovo krenuo svojim, njemačkim putem, i ubrzo postao sinonim za „privredno čudo“ Zapadne Njemačke.
Često se može čuti i da je vozilo Volkswagena dobilo ime „Buba“ (Käfer) kako bi se prikrila njegova sasvim očigledna nacistička prošlost. Čini se međutim da to nije tako jer se modelu T1 taj nadimak pojavio u engleskom jeziku. Inače, još u reportaži o novoj nacističkoj fabrici automobila u „Njujork tajmsu“ iz 1938, pomalo je podrugljivo pisalo o „novim, svetlucavim bubama“ (beetle) koje će preplaviti njemačke autoputeve.
U svakom slučaj sve do šezdesetih i nije bilo potrebno izmišljati neko posebno ime za model: drugih modela te fabrike i nije bilo. Ali ime „Buba“ ubrzo se proširilo kako po putevima, tako i u njemačkom, ali i mnogim drugim jezicima svijeta.
„Intriga“ ili ratni zločinac?
I dok je Velika Britanija trebalo da dobije fabriku, Francuska je razmišljala da uzme nešto još vrednije: samog Ferdinanda Poršea. Već u oktobru 1945. francusko Ministarstvo industrije stupilo je u kontakt sa inženjerom i počelo da pregovara o projektu „francuskog Volkswagena“. To pokazuje, smatra istoričar Pita, koliko je Porše brzo uspio da se odmakne od svoje nacističke prošlosti – iako ga je ona kasnije sustigla upravo u Francuskoj.
I profesor novije njemačke istorije Pita govori o „intrigi“ francuskih proizvođača automobila Reno i Pežo koja je dovela do optužbe protiv Poršea i njegovog zeta, Antona Pieha zbog učestvovanja u ratnim zločinima. Teško je reći da je to bila samo intriga: Francuska je u to vrijeme imala izuzetne konstruktore automobila – Lefevr je za Sitroen još tridesetih konstruirao takođe legendarni 2CV, „Spaček“, 1955. predstavljen je prvi DS, „Žaba“ – koja bi pre mogla da se uporedi sa svemirskim brodom tog vremena nego sa Volkswagenovom „Bubom“. A uspješne modele imali su tada i drugi francuski proizvođači.
A kao drugo, ta nedovršena fabrika Volkswagena u Wolfsburgu bila je i mjesto užasa i patnji: u njoj su bili angažovani i prisilni radnici, i mnogi od njih su u toj fabrici tokom rata izgubili svoje živote. Povrh toga, za vrijeme rata su djelovi fabrike Pežo iz Francuske prebačeni u Wolfsburg. Nemoguće je povjerovati da Ferdinand Porše sve to nije znao. On i njegov zet su zato ostali u zarobljeništvu francuske vojne uprave sve do avgusta 1947. nakon čega su ipak pušteni uz kauciju. Zahvaljujući izjavama svedoka, francuski sud je nešto kasnije te optužbe ipak odbacio.
Bez obzira na to što nikada nije bio proglašen krivim za zločine i iako je redovno upadalo u oči da Porše, čak i kad je primao najviša nacistička odličja, nikada nije nosio nacističku uniformu već je redovno bio u civilu, ostaje pitanje o moralnosti njegove veze s Hitlerom i nacistima. „Porše nije bio jedini koji se u svom beskonačnom oportunizmu i bez ikakvog razmišljanja, bacio u zagrljaj autoritativnim vlastodršcima“, kaže profesor Pita. „Privrednici ili inženjeri koje jedino interesuje uspjeh njihove fabrike ili ostvarivanje njihovih tehničkih projekata, ponekad nemaju nikakvih problema da sklapaju paktove sa moćnicima.“
autoblog.rs
PRATITE NAS NA FACEBOOKU
Dodaj komentar
